Da u startu razrešim eventualnu dilemu, ovo nije članak o živinarstvu.
Ove godine se navršava 20 godina mog bavljenja razvojem pojedinaca, timova i organizacija i tim povodom želim da napravim trenutni presek stanja u oblasti ličnog razvoja, zasnovan na ličnim zapažanjima, jer istina je tamo negde...
Ključni događaji tokom prethodne dve decenije su, naravno, bile krize. Kad nastupi kriza, kompanije se najčešće prema budžetu za trening i razvoj zaposlenih odnose kao lekari prema apendicitisu (upala slepog creva). Hirurški se odstrani i organizam nastavi nesmetano da funkcioniše, kao da ništa nije bilo. Tek nekoliko top menadžera sam imao prilike da sretnem koji su bili svesni da posle krize organizacija treba da nastavi dalje, a to može samo investiranjem u znanja i veštine zaposlenih upravo tokom krize. Upravo radim sa jednom takvom organizacijom.
Izuzetak je nedavna zdravstvena kriza, a koja je potrajala duže no što se očekivalo. E, tada su se ponovo novci upumpali u razvoj, sa ciljem da zaposleni ostanu pre svega mentalno zdravi.
Ono što tokom kriza nije stajalo ni sekund je tehnologija. Ona se razvijala takvom dinamikom da je teško pratiti. Tehnologija nam je omogućila fantastične alate, kako za kreiranje, tako i za distribuciju edukativnih sadržaja.
Digitalna era, tehnologije, naročito društvene mreže su na površinu iznedrile novi talas raznih gurua, eksperata za samopomoć, za preduzetništvo, za velike zarade sa minimalno truda. I sve sve znaju, iako nemaju gotovo nikakvog iskustva. Znam da ne mogu gledati svet kroz sebe, ali kad se samo setim da me je bilo blam da kažem da sam konsultant, a da imam manje od 40 godina života…
Mnogo je čudna ta mreža međusobne podrške koju su izgradili, mada ne čudi jer je njihova zajednička krilatica „osnaživanje“, pa se valjda tako osnažuju. Jedan guru prodaje kurs od 6.000EUR i „uči“ ljude kako da godišnje zarađuju 200.000EUR. Drugi guru je baš sad rešio da „investira u svoj lični i profesionalni razvoj“ 6.000EUR, koji će ga naučiti kako da zaradi 200.000EUR. Hmmmm?!
Nikada se ovakvi sadržaji nisu lepili za mene. Ipak, kao neko ko se specijalizovao za razvoj prodajnih organizacija, zanimljivo mi je da to posmatram kroz prizmu prodajnih pristupa i veština. Uvek sam dobijao alergiju na agresivne prodavce. E, ovi gore pomenuti su jedna potpuno nova vrsta. Obraćaju se po definiciji pojedincima u nekim ranjivim životnim situacijama, nezaposlenost, mala primanja, karijerna prekretnica i sl. I baš tada se nekako igra na kartu „ti vrediš, ti zaslužuješ“(to je to osnaživanje, prepoznali ste), „uloži mnogo, da bi ti se mnogo vratilo“. To „osnaživanje“ ima i svoju mračnu stranu u vidu obrnute psihologije, koju koriste ne bi li privoleli ljude da se sa njima „razvijaju“. Možeš da ne pristaneš, da ništa platiš mnogo, ali ne i da odustaneš. E, tu onda dolazi do psihičkog rastrojstva „uspešnih influensera“ i javnog sramoćenja putem društvenih mreža ljudi koji su odustali od „programa ličnog razvoja“ rečenicama poput „Nemaš 500EUR? Ajde da se ne zajebavamo, imaš kafić, čuvaj decu, čisti stanove…“, ili ako nećete da vam samoproklamovana guruistkinja „vedri i oblači NASA metodom“, onda „niste hrabra i robujete patrijarhatu.“ Ništa ovo nije specifično za naše tržište, to je svetski trend, samo je kod nas obojeno mentalitetom.
Verujem da je pomenutom trendu u velikoj meri doprineo odnos kompanija prema razvoju zaposlenih. Još uvek se to vidi kao trošak u budžetu i više kao stvar koja doprinosi motivaciji i zadovoljstvu, a ne kao nešto što ima direktan uticaj na unapređenje poslovnih rezultata. Da, način na koji kompanije promovišu svoj odnos ka razvoju zaposlenih je drugačiji od onoga što ja pišem, no marketing često ume i da zavara.
Uvek sam poštovao kompanije koje investiraju u razvoj zaposlenih na smislen način. Kompanije koje prate primenu tehnika, veština i alata usvojih na nekom edukativnom programu, prate promene u ponašanjima zaposlenih kao posledicu usvojenih veština, mere i kvantifikuju efekte edukacije na poslovne rezultate su, ipak, veoma retke.
Evo jednog nedavnog iskustva. Pozvan sam da realizujem program obuke za prodajni tim koji čine delom iskusni prodavci, a delom sa tek nešto iskustva. Tražio se program koji će omogućiti i starim prodavcima da „obnove gradivo“. Na pitanje šta su do sada imali od edukacija, dobih odgovor „svašta nešto…“ i obavezna trešnjica na torti – pseudo nauka. Uradim ja temeljno snimanje prodajne organizacije i ništa nije ukazivalo na to da stari prodavci primenjuju nešto što bi se moglo nazvati metodologijom ili veštinama na strukturirani način, već da rade onako… po osećaju.
Nakon prvog dana obuke, grupa se raspala. Zašto? Zato što oni sve to znaju, zato što su radili 6 godina na razvoju veština sa uglednom konsultantskom kućom za prodaju, zato što nisu ispunjena očekivanja polaznika da odmah dobiju tehniku rešavanja prigovora na cenu, već je to tema drugog dana obuke.
Da, bio sam zatečen. Prvi put mi se u životu tako nešto desilo. Na pitanje zašto ja nemam ni tačan ni konačan odgovor. Mogu samo da vratim nekoliko pitanja nazad: Šta ste radili i šta se učili tokom 6 godina? Zašto niste merili efekte tih edukacija na ponašanja i poslovne rezultate? Zašto niste osigurali da se naučeno i primeni? I ne moraju meni da odgovore, već sebi.
Kljukanje pernate živine je metod nasilnog hranjenja kako bi se ubrzao rast životinje, a kako kaže jedan poljoprivredni portal „Meso ćuraka utovljenih kljukanjem je sočno, ukusno i traženo na trpezama bogataša“.
Pojam ličnog razvoja u današnje vreme ja kao knedla zrnaste navlažene hrane koja se nasilno, crevom ubacuje ćurkama u kljun, ne bi li bile debele, sočne i spremne za klanje.
Iako mnogi u svojim objavama tvrde da „ako se ne bavite ličnim razvojem vreme će vas pregaziti, tehnologije će vas zameniti, bićete neupotrebljivi na tržištu radu“, moj savet je da slobodno zastanete kad osetite da vam je potrebna pauza od „rada na sebi“, da testirate, unapređujete, prilagođavate veštine koje ste do sada naučili, pretočite ih u svoje rutine i tek kad osetite da imate kapaciteta za nova znanja, nastavite da se razvijate.
Organizacije obično prave poslovne planove za budućnost na osnovu nekih istorijskih podataka. Iskoristite istorijske podatke i kada je razvoj zaposlenih u pitanju. Definišite novu polaznu tačku. Izmerite šta je bilo do sada i napravite realan plan za budućnost.
Eto, po savet i za pojedince i za organizacije. A savet za sve nas je – ne budimo ćurke! Ili patke, svejedno…
Dragan Vukosavljević
Konsultant za razvoj
Kljukanje ćurke...ili patke.